Zašto deca danas kasno počinju da govore?

Digitalni lavirint

Da bi dete progovorilo, ono mora da pređe dugačak, ali zanimljiv put razvoja komunikacijskih sposobnosti. Dve osnovne komunikacijske sposobnosti su razumevanja govora i govorna produkcija. Savet roditeljima, koji se može dati, je da se stručnim licima jave čim primete odstupanja u razvoju kod deteta. Nikada nije previše rano, ali može biti kasno ako se ne jave do četvrte godine. Sve većom upotrebom digitalnih tehnologija situacija se dodatno komplikuje.

Logopedi ističu da sve češće od roditelja dobijaju informacije da njihova deca koja imaju razvojne poremećaje preterano konzumiraju digitlani sadržaj preko različitih ekrana – televizije, kompjutera, laptopa, tableta i pametnih telefona. Ti poremećaji se kreću od slabijeg razvoja govora i motorike do autizma.

– Ako je dete u najranijem uzrastu primarno konzument, ono ne koristi reči da stvara, već ih samo apsorbuje i ono što je najgore, ono uči da živi tako što posmatra šta rade drugi. Taj isti koncept imamo na svim ekranima i u najvećem broju digitalnih sadržaja. Posmatranje samo po sebi nije ništa loše. Dete i uči najviše putem imitacije, upijajući šta njegovo najbliže okruženje radi, kako se ophodi prema drugima i to postaju njegovi obrasci u odnosima sa ljudima. Loše je ako dete najveći deo vremena u toku dana sedi ispred nekog ekrana i posmatra pasivno. Nije dobro, prvenstveno što sedi i ne kreće se, ne skače, ne vrti se, jer se na taj način, kroz fizičku aktivnost razvija inteligencija i kognitivni potencijal pa tek onda ide pričanje priča, pisanje, crtanje i grafomotorika – priča nam Jelena Kudrić, dipl. defektolog logoped.

Jelena Kudrić
Jelena Kudrić

Kako objašnjava, dok gledaju u ekran deca su iskuljučena i izopštena iz okoline, te umesto da im pokazni gest bude preteča govora, kako je to bilo generacijama unazad, deca taj prst sad koriste za pretraživanje po ekranu.

– Za to su jesu krivi roditelji koji se time oduševljavaju, što kasnije stvara problem zbog kog se najčeće obraćaju za pomoć, a to je da ih dete ne gleda u oči, ne odaziva se na ime, ne ostvaruje interakciju ni s njima, ni sa drugom decom. Kada se detetu daje telefon dok jede, ono hranu gotovo i da ne žvaće, već guta, a da bi progovorilo dete mora da nauči da žvaće i da koristi i gornju i donju vilicu i zube i jezik – ističe Jelena Kudrić.

Ona dodaje da je dosadašnja praksa pozakazala da je sve više roditelja koji dolaze sa decom od dve i po do tri godine koji imaju problem nerazvijenog govora i da je on usko povezan sa prekomernom konzumacijom digitalnh sadržaja. Od destoro dece, u proseku osmoro provodi veći deo dana ispred ekrana. U ovakvim slučajevima pravovremena reakcija je najvažnija.

Da se razvojni poremećaji govora kod dece mogu se utvrditi već u jaslenom uzrastu, već oko druge godine života, potvrdila je i vaspitačica vrtića „Kefalica” Tijana Terek.

– Kada se uoči problem u razvoju govora, vaspitač prvenstveno razgovara sa roditeljima ili starateljima i iznosi im zapažanja kroz prikupljenu dokumentaciju koju je kreirao na osnovu višemesečnog praćenja deteta u vaspitnoj grupi. Roditelji su takođe dužni da obaveste vaspitača ako dete pohađa logopedski tretman. Uz dogovor sa njima vaspitač zakazuje sastanak sa logopedom ustanove vrtića koji dete pohađa, kako bi se ugovorio početak tretmana, u što kraćem vremenskom periodu – rekla je vaspitačica Tijana.

Najčešći jezički problemi koje ona uviđa su nepravlni izgovor prednjonepčanih, tvrdih, suglasnika  dž, č, ž, š i nadzubnih l i r. Često je artikulacija nepravilna, red slova u rečenici pogrešan i deca pri izgovoru zubnih suglasnika šuškaju.

Kroz svoj rad, Tijana Terek je uvidela da se broj dece sa razvojnim poremećajem govora povećao sa učestalijom upotrebom digtalnih tehnologija.

– Deca koja svoje slobodno vreme provode uz video igrice, televizijski program i mobilne telephone, češće imaju problem sa razvojem govornih sposobnosti kao i socijalnih veština. Isto tako možemo čuti da deca govore jezikom koji najviše podseća na engleski ili pak akcentuju reči tako da one, pri izgovoru, podsećaju na taj jezik – priča ona.

Tijana Terek smatra da su deca dobro upoznata sa tehnologijama, njenim prednostima i informacijama koje pružaju, ali da ne znaju kakve su posledice.

– Deca u slobodnoj igri oponašaju crtane junake i likove iz video igara, a to se često ispoljava kroz agresivno ponašanje ili rečnik koji nije primeren njihovom uzrastu – kaže Tijana Terek.

Koristeći savremene tehnologije deca ne ostvaruju fizički kontakt sa drugom decom i često među njima ne postoji verbalna razmena poruka.

– Okruženje u kojem dete odrasta ima jako značajnu ulogu u razvoju deteta, a posebno govornih sposobnosti. Iz iskustva se pokazalo da boravak deteta u vaspitnoj grupi, tj. vrtiću, pozitivno utiče na razvoj govora kod deteta, deca bogate rečnik, komuniciraju sa drugom decom, osluškuju svoje vršnjake, usvajaju tekstove recitacija i pesama, kao i priča, koje se obrađuju u toku usmerenih aktivnosti, prelistavaju razne knjige, slikovnice, pričaju slike u pričama, posmatraju pozorišne predstave. – ističe Tijana Terek.

Pozitivna strana digitalizacije

Osim negativnog uticaja savremenih tehnologija na razvoj govora kod deteta, mora se istaći da digitalne igre mogu biti i korisne. Ukoliko se napravi dobar odabir, one u nastavi ili tretmanima motivišu decu na učestvovanje i u potpunosti okupiraju njihovu pažnju.

– Duži period istražujem i u svom radu koristim interaktivne edukativne igre i zaključila sam da većina dece ne zna da ih igra. U početku tretmana u radu sa decom se uvek prvo koriste razne igračke i didaktički materijali kako bi dete steklo iskustvo, a potom steklo znanja. Nakon određenog vremena u toku tretmana koriste se edukativne digitalne igre (na tabletu ili SMART board interaktivnoj tabli) kako bi kod dece proverili njihovo funkcionalno znanje. Edukativne digitalne igre su od velikog značaja kod neverbalne dece jer se kod njih nikada ne može sa sigurnošću proceniti nivo znanja – rekla je Jelena Kudrić.

Ona je dodala da je primetno da sve više raste potreba za većom interaktivnošću koja bi bila ugrađena u materijale za učenje.

– Postoji jasna potreba za ponudom mnoštva različitih prezentacija znanja i stvaranjem mogućnosti za primenu tog znanja, na taj način podržava i olakšava proces učenja – rekla je ona.

Disleksija i digitalizacija

O poremećaju čitanja (disleksiji) retko kada se govori, a često se o njoj i malo zna. U osnovi disleksije uvek se nalazi poremećaj u razvoju govora i jezika. Simptomi po kojima se može identifikovati je premeštanje redosleda slova u reči, zamenjivanje, dodavanje ili izostavljanje slova. Često se manifestuje kao teškoća u pamćenju, mešanjem pisanih i štampanih slova ili povezivanjem slova i reči u kontinuirani niz. Deca sa disleksijom često odvojeno čitaju slovo po slovo, teško odvajaju reči, preskaču redove i pogrešno razumeju tekst. Takođe, dezorjentisana su u prostoru i vremenu.

Kod Adama (43) koji se danas bavi istraživačkim radom u oblasti ljudskog ponašanja utvrđena je disleksija tek u dvadeset prvoj godini života. Tokom celog školovanja, imao je problem s čitanjem i pamćenjem gradiva, pa je često bio zbunjen jer nije mogao da odgovori na zadatke, a čitanje knjiga uvek je bilo poseban izazov. To što problem nije bio primećen na vreme, smatra glavnim razlogom nemogućnosti savladavanja problema. Sada kada je stariji, trudi se da čita sporije i samo kada je u mogućnosti da se koncentriše. Ono što mu pomaže jeste savremena tehnologija koje dosta olakšavaju proces čitanja.

– Kada sam bio u osnovnoj školi, nismo imali moderne tehnologije, ali sada sa aplikacijama za čitanje i slušalicama pomoću kojih mogu sve i da čujem, imam bolje uslove za konzumaciju sadržaja koji me interesuju. I dalje je izazov pročitati celu knjigu, ali je malo lakše nego kada se čita s papira – rekao je Adam.

Jelena Kudrić, smatra da deca koja imaju poremećaje govorno-jezičkog razvoja često imaju problem u pisanju i čitanju kada krenu u školu. Ona ističe da deci s disleksijom, digitalne tehnologije mogu pomoći budući da sada postoje audio biblioteke, koje omogućavaju slušanje sadržaja.

– Važno je da se na vreme prepozna govorno-jezički problem deteta i da se, dok je malo, razvije govorni i jezički sistem. Najviše se može postići između druge i pete godine života, jer je plastičnost moždanih vijuga tada najveća – rekla je Jelena Kudrić.

Pedagog OŠ „Branko Radičević” iz Pančeva Vesna Zeng, kaže da upotreba savremenih tehnologija kod dece koja imaju dijagnostifikovanu dileksiju nije dovoljno istražena, ali da ona smatra da može da ima i pozitivan i negativan uticaj u zavisnosti od načina vođenja određenog slučaja.

– Ako se koristi kao didaktičko sredstvo to je sasvim u redu. U našem sistemu deca sa disleksijom dobijaju podršku stručnih lica – logopeda, ali u školama često nema takvih tehnologija koje bi deci sa disleksijom pomogla – ističe Vesna Zeng.

Ona dodaje da je najvažnije da ova deca budu prepoznata i da roditelji, vaspitači i učitelji ukažu na problem na vreme.

– Nakon što se problem utvrdi angažuju se logopedi koji pomažu deci da usvajaju tehnike za savladavanje čitanja – zaključuje Vesna Zeng.

U radu sa decom kod kojih je primećena diskleksija je posebno važno da se ne insistira na onome što oni ne mogu, jer ih to obeshrabruje i tada gube motivaciju za rad. Govor koji se upućuje deci mora da ima značenje koje oni mogu da razumeju.

Digitalizacija je neizbežna i današnjim generacijama nove tehnologije su sastavni deo života. Kao i kod svega što nas okružuje potrebno je pronaći pravu meru i koristiti prednosti određenih tehnologija kako bi se pospešile veštine i stekla znanja. Svaki vid nepravilnog korišćenja može ostaviti dugoročne posledice, što se, nažalost, kroz razvojne poremećaje, posebno zakasneli govor, danas može jasno videti.

Tekst priredila: Mirjana Marić u okviru projekta ,,Integritet i autorstvo u novinarstvu na Zapadnom Balkanu’’

Fotografije priredio: Aleksandar Tokin

Projekat je podržan od strane Human Rights Fund (2019-2021) / Ambasade Kraljevine Holandije u Beogradu.

O autorki: Mirjana Marić je diplomirani novinar i master ekološke politike Fakulteta političkih nauka, s bogatim iskustvom u štampanim ili onlajn medijima. Mirjana je autor brojnih tekstova za portale Marketing Mreža, 013INFO, RBC Magazin, i mnoge druge medije. Trenutno radi kao novinar-urednik u nedeljniku „Pančevac” i na portalu ZelenaStrana.rs. Dobitnica je Godišnje medijske nagrade za toleranciju u 2017. godini koju dodeljuje Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i Misija OEBS-a u Srbiji.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *